Парохија Кулско-Црљеначко-Рашаначка

У српском народу још од пропасти српске средњовековне државе није постојала ниједна институција која би обезбеђивала, или преко које би се остварио континуитет, односно осећање припадности једног народа осим језика и Цркве. Преко 95% народа живело је у селима бедним и тешким животом и да није било манастира и оно мало преосталих цркава, сазнање о себи, односно ближој и даљој околини било би скоро никакво. И поред таквог стања, Турци, у то време српски вековни непријатељи, стално су и ту искру народне свести затирали. У току српског ропства писаних података о животу народа скоро и да нема. Тек у 17,18. и почетком 19. века, обично страни посетиоци и путници у својим записима сведоче о стању у животу народа на овим просторима. После великих аустро-турских ратова који су се привремено окончали Пожаревачким миром 1718. године када је скоро цела тадашња Србија потпала под аустријску окупацију и управo, почиње се са радом на попису свих насељених места у земљи. Поред црква у Раброву, Црљенцу и Бикотинцима које су Турци још пре поменутог рата разорили и запалили, постојале су у нашем крају цркве у Смољинцу и Каменову. У сведочењу Франца Ксавера Покорног аустријског обавештајног официра, који је прошао Стигом и Млавом на свом путовању по северној Србији 1784. године помињу се наведене цркве. У то време је Црљенац, с још десетак околних села, припадао парохији Каменовској. Цркве су у то време биле направљене о дрвета (плотаре) обично покривене храстовом шиндром. Уместо звона имале су дрвена клепала којима су свештеници, ударајући дрво о дрво, позивали народ на службу. Тек је доношењем Хатишерифа 1830. године Србима дозвољено да постављају звона у своје цркве. Свештеника је у народу, по селима Србије било много више него цркава. То се стање задржало све до средине 19. века. Они су најчешће венчавали и крстили децу у обичним кућама где је било имповизовано место, крстионица.

Прва писана документа о деловању цркве где су се крстили Црљенчани су из 1834. године. Црљенчани су припадали парохији Кулској која је у то време имала свештеника Јевту Петковића. Свештених Јевта Петковић је обављао службу у Кули (налази се у јужном делу Стига, на три километра северно од Црљенца) до 1854. године, када наставља да ради у Божевцу (налази се у југоисточном делу Стига, 7 километара северно од црљенца), вероватно зато што се у то време градила црква у Кули. Садашња црква у Кули, која је у међувремену више пута поправљана, саграђена је 1858. године. По изводима из књиге рођених почела је да крсти децу 1860. године. Божљу службу је служио поп Милош Поповић.

Кулска црква Светог Апостола Марка, скромних је димензија прилагођена времену када је изграђена. Налази се у центру села поред реке Витовнице(извире на западним огранцима Хомољских планина, тече скоро паралелно са реком Млавом и у њу се после 48 километара тока улива код села Батуше. У сливу реке сместило се 13 села: Витовница, Мелница, Кладурово, Рановац, Дубочка, Манастирица, Аљудово, Кобиље, Старчево, Кула, Црљенац, Калиште и Батуша.). У прошлости је неколико пута плављена. По причању старих Куљана, место старе цркве је било са друге стране реке Витовнице, ближе Врањевцу (брдо, високо 229m, налази се североисточно од села и део су залеђине Хомољског побрђа). Садашњи црквени иконостас је верна копија старог који се још чува у просторијама цркве.

После свештеника Милоша Поповића који је служио у Кулској цркви до 1869. године, службу су обављали, Стојан Милутиновић (1877-1880), Петар Поповић (1880-1883) и Димитрије – Мита Ђорђевић (1883-1923).

За то време треће село парохије Кулско-Црљеначко-Рашаначке, Рашанац (налази се јужно од Црљенца, на обалама Рашаначког потока и реке Млаве) је, као и Црљенац, све до 1850. године припадао парохији Kаменовској. Од 1850. године одваја се од парохије Каменовске и постаје засебна парохија иако нема своју цркву. Међутим, следећих десетак-тридесетак година, све до 1880. године, црквена управа и јурисдикција се преплићу и мешају да би после тога Рашанац коначно постао засебна парохија. О том нам сведоче записи пароха рашаначког, попа Александра Колесникова, Руса из 1920. године. У почетку је парохија имала око 350-400 парохијана, да би 1920. године имала 1726 мушких и женских парохијана. У 1923. години, после нове поделе у епархији пожаревачкој, припала је рашаначка парохија цркви црљеначкој. Од тада па све до данас то је тако и остало.

Данас, 1998. године вредни и сложни Рашанчани праве нову цркву. Радови су доста одмакли и неће проћи много времена када ће се чути звона и црквено појање из нове рашаначке цркве.

Редослед рашаначких свештеника по записима попа Александра Колесникова био је:

1.      Лаза Поповић

2.      Милосав Георгијевић, умро и сахрањен у Рашанцу

3.      Велисав Илић

4.      Коста Поповић

5.      Божа Илић

6.      Данило Поповић

7.      Милан Поповић

8.      Александар Колесников 1920-1923.

Сем редоследа, време службовања наведених свештеника није утврђено, вероватно је обухваћено време од 60-70 година, тако да се може претпоставити да су то углавном сви рашаначки свештеници од 1850. па све до 1920. године и службе попа Колесникова.

Милић – Мића Антонијевић, " Црљенац и Црљенчани",

Београд 1999. године