Из успомена Михаила Д. Огњановића, учитеља у пензији

 

Једне среде, месеца октобра 1903. године, у 3 часа по подне, кад сам изишао са децом у двориште на одмор, опазих председника општине црљеначке, Станка Стокића, где уђе у двориште и упути се право к мени. Ја му изиђох на сусрет и поздревивши се са њим упитах га:

-         Чега има новог Станко?

-         Ама, г. учитељу, одговори он, ја сам дошао да те нешто замолим...

-         Хајде, реци, Станко, предкидох га ја, ти знаш да ја волим сваком да учиним што могу.

-         Мене су општински одборници послали к теби, одговори Станко. Знаш, они су сада сви у судници на окупу ради општинских послова, па би били вољни да подигну цркву у Црљенцу, али налазе да о овоме не могу решавати без тебе, па те моле да сиђеш доле до њих и да чујеш шта они желе.

-         То је за сваку похвалу што су они вољни да подигну и цркву, одговори Станко, али ја мислим да би за ово на првом месту требало да позову поп Миту, јер је његово мишљење најмеродавније за подизање цркве...

-         Ама, молим те, г. учитељу, прекиде ме Станко, дођи ти у судницу, па ћеш све чути.

-         Добро, добро, Станко, иди ти у судницу, па са одборницима свршите неки други посао до 4 сата, док ја не пустим ђаке кућама, па ћу одмах доћи доле, да се разговарамо.

-         Е, хвала ти, господине, чекаћемо те до 4 часа.

И Станко оде. Како је још било 5-6 минута одмора, то одох својој супрузи Кати и казах јој шта ми рече Станко. Она ми каза:

      -     Па, отиди у судницу и види шта хоће. Можда ћеш им и ти, поред попа, моћи нешто учинити за зидање цркве.

      Чим пустих децу кућама, ја одох у судницу. Тамо затекох цео општински одбор, у коме је било чланова школског одбора, кметове и председника са ћатом Стојадином Ст. Павловићем (доцнијим народним послаником).

      После поздрава председник ми рече:

-         Ево, г. учитељу, овде је цела управа, која је вољна, да за своје доба управљања овом општином, подигне црвку у Црљенцу, па смо позвали и тебе, знајући те као народног пријатеља, да нам у овоме раду будеш на помоћи.

-         Браћо, одговорих ја, што се тиче моје помоћи за тако једну побожну и хуману ствар, ја мислим, да сте ме зато и позвали, што знате да сам ја са вама у слози и у љубави уредио школу, школску башту и подигао школске станове и остале зграде у школском дворишту, те сам и сада дужан да вам помогнем и у зидању цркве, чиме ћемо да украсимо наше село, које је, хвала Богу, пошло напредним путем; али вам морам одмах напоменути, да ја, ма колико вољан за ову ствар, немам толико прева да се у њу мешам, колико је за то у праву наш поп Мита (г. Димитрије Ђорђевић, свештеник у Кули, истога среза) па мислим да би ви на првом месту требало да њега да питате за савет.

-         Е, мој господине, рече кмет Мирко Стојановић, питали смомо поп Миту, он неће ни да чује да Црљенац добије цркву, већ он жели, да и даље идемоу туђе село у цркву и по лепом и по рђавом времену, и да пливамо преко Витовнице, када се она излије, носећи у цркву знаменје, или дете на крштење, или за молитву неком болесноку, или колач славски, или за венчање и друго; а намо је то додјало, па смо решили да подигнемо цркву, макар и против поп Митине воље.

-         Е, то је друга ствар, одоворих ја, али ипак налазим да се морамо са попом договарати, јер су ту црквени и други закони, на које морамо гледати у сваком раду, а на нарочито у овоме јавном раду за цело село. Него, реците ви мени, како мислите ово извести, па ћу ја сутра, пошто је четвртак и после подне не радимо у школи, отићи код поп Мите у Кулу и са њиме оовој ствари разговарати.

-         Е па добро учитељ Мишо, одговори председник Стано, људи би били војни да подигну цркву сами, својевољним кулуком и прилогом, пошто у буџету општинском немамо ништа предвиђено за подизање цркве. За земљиште би желели, да нам ти уступиш башту преко пута школе, да ту у близини школе подигнемо и цркву. Поп Мита, ако хоће, ми смо вољни да нам он командује шта све треба да радимо за одобрење код црквених и других власти.

-         Дакле, одговорих ја, што се тиче земљишта, тј. баште преко пута школе тиче, ја немам шта да одобравам, јер то је више ваше него школско. Ви добро знате, да је то била једна каљава урвина и рупчага кад се подизала школа, па смо ми њу заједничким трудом насули и поравњали, а оградили трњем; и ја, онда, сматрајући је за риљану земљу посадих са ђацима дивљу лозу, коју смо добили из Манастира Букава, па одржавајући калемарске курсеве искалемих сву лозу и расадих на том земљишту, а све што је претекло, ваша су деца однела кућама и испред њих засадила. Према томе, та башта се зове школска али у школске књиге није унета. Но могао би школски одбор на молбу грађана да донесе одлуку, ако је то потребно и уступи им формално башту за зидање цркве , јер и црква вам је потребна као и школа. 

А најпосле, ако се сећате и сам Митрополит Инокентије, приликом проласка кроз Црљенац, септембра 1899. године свративши код мене у школу рекао је:

-        Ех, кад би још могао г. учитељу, да успеш код сељака, да се онако онде, показујући руком на башту преко пута школе, подигне једна лепа црква, онда би ово село баш било међу првима у Србију. И као што видите, онда је, можда, то био и прст Божији, да нам укаже преко свога црквеног поглавара, где треба цркву да сазидамо.

А с дуге стране, ја сам не само вољан, већ и дужан, као што сам вам мало час рекао, да вам свим силама помогнем при зидању цркве, јер сте и ви мени за ово неколико година сувише помагали приликом уређења и подизања школе и школских зграда, баште, бунара, звонаре и др. Стога ћу ја сутра отићи код поп Мите и рећи му све шта ви желите; а ми се поново можемо састати у недељу и о томе, можда и са поп Митом, пошто верујем да ће и он доћи, нашироко разговарати.

Сутра дан о ручку кажем жени: Хајде да одемо заједнопосле подне у Кулу код поп Мите, иначе се ниси видела са попадијом већ десетак дана. Она пристаде и ми се спремисмо, као и обично, да одшетамо пешке код Куле; али око два сата дође Стојан Јовић са колима рекавши, да је он одређен да нас одвезе до Куле, пошто иначе има тамо неког посла. Наравно, да примисмо позив и седосмо у кола, те це за непуних 15 минута одвезосмо у Кулу код поп Мите. Затекосмо и поп Миту и попадију Ленку код куће. Поздрависмо се, па попадија и Ката остадоше у башти, а ја и поп Мића ућосмо у собу.

Одмах сам приметио, да је поп Мита већ извештен о циљу мог доласка, ну то ми и он сам потврди са речима:

-         Шта, Мишо, Црљенчани хоће да подижу цркву?

-         Јесте, одговорих ја, због тога сам највише и дошао код тебе, да те о томе обавестим и да те у њихово име умолим, да им помогнем у томе.

-         Нема од тога ништа, одговори поп Мита, нисам ја ваљда луд, да зидам цркву у Црљенцу, па да ми се парохија цепа. Кажи ти њима, да то никад неће бити.

Ја се мало збуних овим његовим говором, јер заиста нисам мислио на цепање парохије, али се брзо прибрах, па му рекох:

-         Добро, по Мито, ако ти они писмено обећају, да неће цепати парохију, док си ти жив, хоћеш ли им онда помоћи да се црква сазида?

-         Ни онда, одговори поп Мита. Кажи ти њима, док сам ја жив црква се неће сазидати у Црљенцу.

                  Мене Бога ми, ово мало зачуди, и ако хоћете и наљути па му рекох:

-         Ти грешиш у томе, поп Мито, па ко ће онда зидати цркве у народу, ако то ви свештеници, не будете одобрили и радили? Ти знаш, шта  сам ја, као учитељ у Црљенцу, за ово неколико година урадио на подизању  школе и школских зграда, баште и др., а нисам тражио помоћи од тебе као свештеника, сем што сам те увек питао, као старијег и искуснијег човека, за савет у уређењу баште. Па мислим, кад сам ја био дужан код учитеља, да радим за школу, у толико си ти пре дужан као свештеник, да радиш за цркву.

-         Остави, молим те, Мишо, не говорите ми о томе; ето ти, па ти зидај цркву са њима, ако хоћеш!

-         Ама, ја не бежим од тога, рекох ја, да помогнем и теби и њима у томе, али ако ти нећеш моју помоћ, ја ћу се измаћи, ну опет ти велим, ја ти стојим добар, да ћу успети, да цело село да писмену изјаву, коју ће сви грађани потписати, да се парохија неће цепати; па да ти то грађење узмеш у своје руке.

-         Ја ти рекох да ми о томе више не говориш, прекиде ме поп Мита, него ради шта знаш!

-         Добро, поп Мито, ја ћу чинити своје, и ако треба, сам ћу са сељацима цркву зидати.

Затим изиђосмо код жена, попивши кафу и слатко, поздрависмо се, па ја са женом одох код учитеља.

Поседевши мало са колегама у школском дворишту у разговору о школским потребама, седосмо ја и Ката на кола, па се вратисмо кући.

Пред кафаном у Црљенцу спазих председника и неколико одборника, који ме чекаху да чују шта је било. Ја им  укратко рекох да нисам ништа успео, а да ћемо се у  недељу о томе опширно разговарати.

Кд смо се у недељу састали у судници, ја им испричах све што сам и поп Митом разговарао, и кад им казах за цепање парохије,м они ми сви у глас рекоше, да нису на то ни помислили. Онда их ја упитах:

-         Па шта мислите, хоћемо ли зидати цркву и без поп Мите?

-         Хоћемо, узвикнуше сви, па макар на који начин то радили, јер је већ цело село чуло за зидање цркве и сви без разлике желе, да се црква што пре сазида.

-         Добро, одговорих ја, ја сам ово два дана размишљао о томе, па сам дошао до закљућка, да би то могли да урадимо само добровољним прилозима, јер ви немате никаквих других извора, а путем приреза, без одобреља виших власти не можемо. Нисам  за то, да се прилози трже и од грађана из других села и вароши, већ само ми да дамо, колико ко може, А ја сумљам, да ћемо ми сами моћи велику суму прикупити; зато треба да нађемо начина, да нас црква што јефтинје кошта; па какови имате у селу доста камених мајдана, то да цркву сазидамо сву од камена, као што смо то радили са школским становима.

Како ће сад наступити зима, то одмах не можемо почињати са зидањем, већ да за то време пренесемо камен  и песак и то сваки домаћин да донесе по 1м³  камена. Да бира што бољи камен, који има лепе пресеке за зидање. А за то време да нађемо ко ће нам направити план и да тражимо мајстора, који ће пристати да нам што јефтиније цркву сазидати.

-         Пристајемо, рече ТомаЈовановић, одборник, све ћемо тако урадити, само те молимо, да се примиш ти, да нам будеш вођа и наредбодавац, па како ти кажеш, ми ћемо све послушати.

-         Тако је, одговорише остали.

-         Добро, кад ви велите, нека тако буде, рекох ја.

Целе зиме, до нове 1904. године, Црљенчани су довлачили каме и слагали га у кубине поред трнасте ограде баште преко пута школе.

То је наравно видео и поп Мита, који је готово свакога дана пролазио кроз село, било идући за Петровац, било долазећи у Црљенац. Посматрајући га из школског дворишта, приметио сам да увек гледа у школу и школску башту, окрећући главу да не гледа камен, који сељани довлаче.

Једног дана чух од сељана, како је поп Мита на једном месту казао:

-         Ала вас лепо превари учитељ Миша, па ће без по муке добити зидану ограду око баште.

Кад сам га упитао, да ли је истина то казао, рече ми:

-         Па, него шта! Шта ћеш друго да радиш са оноликим каменом. Најпосле нека зидају, па ће то бити штала, коње да уводе, а ја нећу у ту зграду да уђем.

Ја се насмејах и нисам хтео ништа да му одговорим, јер сам имао намеру да останем са њиме у пријатељским односима.

Донеше грађани и једну огромну гомилу песка, које из Млаве, које из Витовнице.

И тако прође 1903. година.

Одмах у почетку 1904. године, одох једном приликом у Мало Црниће, код г. Јарослава Бајлонија, са којим са врло лепо живео и испричам му шта су Црљенчани решили. Он ми рече, да је већ нешто чуо о томе и поче да их хвали, како му се ти људи много свиђају.

Ја га онда упита, да ли би он знао за неког предузимача и инжињера, који би се примили, наравно што јефтиније, за израду плана и предрачуна за зидање цркве.

Он ми одговори:

-         Гледаћу до недеље да нађем у пожаревцу неког мајстора Пфафа, чији је син инжињер, па ћу га питати, били се овог примили, па ако хоће, ја ћу их у недељу довести у Црљенац, да виде земљиште.

-         Врло добро, одговорих ја, ти то учини, па ако што успеш, јави ми до суботе, да ја припремим сељаке за дочек, па нека сви чују, шта ће мајстор и инжињер казати.

Вративши се у Црљенац рекох председнику и осталима, шта је г. Бајлони казао и они се веома обрадоваше.

У суботу је неко од Црљенчана носио жито у воденицу код Бајлонија и г. Јарослав му је казао да ће сутра – у недељу – доћи са мајстором.

Ја одмах рекох председнику да за сутра позове све одборнике, а и повећи број граљђана, да се нађу код школе, кад г. Бајлони са мајстором дође.

Кад у недељу дође г. Јарослав са мајстором Пфафом, одмах после поздрава одосмо на лице места, где се имати црква зидати. Мајстор затражи један ашов и закопавши с горње стране баште, учини му се земљиште доста меко. Кад му ја рекох, да је то риљано земљиште, он умоли једног одборника, где ископа рупу за 4 ашова у дубину и тамо заиста наиђе на здравицу сасвим повољну за зидање. Онда му ја објасних, да је ова горња страна баште било једно брдашце, а долња велика урвина – рупача, па смо ми ово брдашце скидали у рупу и на тај начин у неколико бро поравњали, а и рупу доста насули. Према томе, ово горње земљиште је чиста здравица. Онда мајстор измери дужину и ширину земљишта, виде како ће црква бити окренути према истоку, те нађе да ће улазна врата са долње стране таман згодно бити окренута и порти; па рече, да ће он према земљишту што скорије направити план и предрачун.

Кад му г. Бајлони рече да се и ја у неколико разумем у плановима, он ме упита:

-         Па, како мислите г. учитељу, какав би план требао да буде?

Ја му рекох, од прилике, да личи у стилу наше грачанице на Косову.

-         Е, врло добро, тако сам баш и ја са мојим сином разговарао, одовори мајстор Пфаф, онда чим буде скица готова, ја ћу вас позвати да дођете и своје примедбе ставите.

-         Добро, одговорих ја, доћи ћу сигурно.

Погостивши се мало код мене у стану, одоше, а сељаци ме одмах окупише да им кажем, какав је тај стил цркве Грачанице.

Ја им на брзу руку нацртах скицу отприлике и рекох :

-         Ми не можемо баш онакву да зидамо, него да удесимо да има једно лепо кубе на средини, те да личи на Грачаницу, тј. да буде у њеном стилу.

И сељаци се разиђоше кућама весели и расположени.

Почетком фебруара, јави ми мајстор Пфаф преко г. Бајлонија да је са скицом плана готов и позва ме да видим.

Ја одем у Пожаревац са одборником Тозом Јовановићем, али мајстора не наађосмо код куће. Његова госпођа нам рече, да ће кроз пола сата бити код куће и он и њихов син инжењер.

Кад смо после отишли, нашли смо код куће обојицу. Они нам показаше скицу плана рекавши, да предрачун нису радили, док не утврдимо план.

Ја, уколико сам то разумевао, погледам план и уз допуну проширења певница и ширине цркве, уколико се то могло да изведе због кубета, које је на средини цркве, као и додатка балкона за хор, споразумех се с мајстором, да одмах израде план, слику цркве и предрачун, као и да предвиде своју награду за израду плана и предрачуна, ако се не би примили за зидање.

Сељаци су нас једва дочекали у Црљенцу и окупили да им кажемо, шта смо урадили.

Ми им укратко описасмо како ће црква изгледати, што се њима много допаде.

У селу се од тога доба само о цркви говорило. Једном стојим у башти која је још у мртвилу услед хладноће, а видим два сељака како пролазе улицом и нешто живо разговарају. Приђем огради и чух како један од њих описује изглед будућег села ракавши:

- Ето видиш, тамо нам је судница, па прко пута дућан, па онда навише опет дућан, па преко пута школска башта и школа, а сад са ове стране биће црква и лепо уређена порта, а преко пута од цркве грађанска читаоница, па навише запис, код записа механа, све просто као у вароши.

Кад сам ово чуо, мени је било веома мило, што се наш сељак оволико интересује за уређење свога села.

Станко Стокић је једном приликом, када је послом ишао у Пожаревац, нашао окружног проту г. Живка Ивановића, и са њиме разговарао о цркви, кажавши му да поп Мита неће да нам помогне. Прота му је одговорио:

-         Па кад поп неће и цркве бити неће. Где си ти видео да се кућа зида без домаћина.

Из овога разговора смо видели и осетили прву препрону нашем раду, али смо се ипак надали одобрењу, када се види озбиљан рад.

Крајем фебруара одоше са кмет Мирком неколико сељака у Београд и однеше молбу Митрополиту, да одобри сељанима, да из својих личних прилог сазидају себи цркву.

Тамо их Митрополит нијепримио, а његови млађи у Митрополији рекоше депутирцима, да то тако не иде, већ треба прво поднети план земљишта, па пристанак свештеника, па израђен план цркве, што све треба да одобри Министарство грађевина, па се онда тек може решавати о одобрењу.

Тако се уверисмо да, сем поп Мите, и остале црквене власти не мисле одобрити зидање цркве.

Почетком марта, једнога дана поручи мајстор да су план и предрачун готови, а ми му одмах одговорисмо да се спреми до наредне недеље, када ће наша кола доћи у Пожаревац, да га довезу код нас ради окончања плана и предрачуна.

У недељу пре подне окупише се сви одборници, кметови и неки виђенији грађани код суднице, где сачекасмо мајстора који стиже у десет часова. Одмах уђосмо у судницу, разгледасмо сви план и предрачун, који је износио преко 15.000.- динара са материјалом и радном снагом. Када ми рекосмо мајстору, да ћемо ми сами набављати материјал и њему свакодневно давати по три надничара, који ће драговољно радити, ређајући се из свих домова, он пристаде да сазида цркву урачунавши ту: врата, прозоре, бојење, кровну конструкцију и крст, сем: камена, цигле, песка, креча и подвоза материјала, за 9.000.- динара. Нашта ми одмах пристадосмо.

Ту утврдисмо да се са радом почне 1. априла т.г. а дотле да се још једном пошаље депутација метрополиту ради тражења дозволе за зидање.

Пошто ручасмо и са мајстором се почастисмо, ми га испратисмо. Сви су се сељани раздрагани разишли кућама, а ја и Тоза одосмо у мало Црниће код г. Јарослава Бајлонија, та му све казасмо, шта смо свршили. Он је био веома расположен нашин причањем.

Око 15. марта договорисмо се да крајем марта оде депутација у Београд.

29. марта оде кмет Мирко са неколико виђенијих грађана и однеше на приказ копијју плана, изглед цркве и прорачун.

31. марта вратише се депутирци и саопштише нам, да тамо у Београду неће ни да чују за одобрење, па их чак није хтео ни да прими Митрополит Инокентије.

Сељаци се сневољише и снуждише, а ја знајући да ће сутра доћи мајстор Пфаф, замолих претседника Станка, да за сутра позове збор свих грађана код суднице, па да решимо шта ћемо и како ћемо.

Сам, пак, одем у школу и направим овакав план:

1)            Да упитам све грађане на збору, јесу ли вољни да приложе ко колико више може за зидање цркве.

2)            Да покушам може ли се наћи 50 грађана који ће се обавезати да приложе по сто динара, што ће чинити 5.000.- динара а да на све остале у селу падне 4.000.- динара.

3)            Да ова педесеторица грађана положе заклетву, да ће цркву сазидати или на њеним темељима изгинути, ако нам ко буде рад ометао.

4)            Да се ја примим благајништва тј. примања новца (прилога) од грађана и исплаћивања мајстора, и

5)            Да се рад одмах одпочне.

1.априла1904. године, дошли су на збор пред судницу готово сви грађани села Црљенца. Збор је отворио кмет Мирко и казао у шему је ствар око одобрења за зидање цркве, па је затим умолио присутне да слушају мене.

Узевши реч, ја сам им укратко испричао дотадањи историјат зидања цркве и на крају упитао:

-         Јесте ли ви вољни да зидате цркву?

-         Јесмо, одговорише сви у глас.

-         А да ли ћете остати при томе, и поред забране црквених власти? – упитах ја.

-         Хоћемо, хоћемо, повикаше сељаци, хоћемо цркву да имамо.

Онда им ја рекох, да данас треба да дође мајстор са радницима и у име Бога да почне рад на зидању. Да је мајстор пристао на 9000 динара за свој труд и материјал сем: камена, креча, цигле и песка, као и да му дамо по три добровољна кулучара дневно, који ће мајсторима приносити материјал за зидање; још смо дужни и да сав материјал за цркву својим колима довеземо из Пожаревца или ког другог места.

Па их онда упитах:

-         Пристајете ли сви на ово?

Сви у глас опет одговорише:

-         Пристајемо!

Онда им ја објасних да ће се црква зидати добровољним прилозима па упитах:

-         Хоћете ли ви давати прилога колико ко може?

-         Хоћемо! Хоћемо, повикаше сви.

Ја им онда рекох: