Ово решење доставимо живописцу по мајстор Пфафу, који је свој посао окончао и био исплаћен, те отишао у Пожаревац својој кући, обећавши да ће код живописца ургирати да што пре иконостас буде готов.

Почетком октобра 1904. године, поручи живописац да му пошаљемо кола за пренос иконостаса, што ми одмах и извршисмо, а одмах прионемо да скупимо новац за исплату, што нам је убрзо пошло за руком.

Чим живописац стиже са иконостасом, даде се на посао да га постави на своје место. Уједно је донео и две лепе певнице, које је украсио са иконама. За 3-4 дана био је готов и тако је црква добила прави свој изглед. Ми исплатисмо живописца и почастивши се са њиме испратисмо га нашим колима у Пожаревац.

Сада се требало побринути за полиелеј, кандила, чираке пред иконостасом и др.

За полиелеј ми једног дана рече г. Јарослав Бајлони да ништа не бринем, али о томе да ником ништа не говорим.

Ја се, пак, споразумем са мојим шураком г. Ђорђем Лазаревићем, банкарским чиновником (сада банкаром из Крушевца) и поручим два гвоздена чирака испред иконостаса, један у његово, други у моје име.

И једнога дана бише Црљенчани изненађени са доласком г. Јарослава Бајлонија, који је допратио јадна своја теретна кола, која донесоше један велики сандук у коме је био упакован диван полиелеј. Сандук је унет у цркву и целога дана су Бајлонови мајстори, а поред њих и г. Бајлони лично са мном, намештали и окачили полиелеј, који је стајао, чини ми се око 1000 динара.

После неколико дана посла ми мајстор из Пожаревца два чирака, које сам поручио, те и њих метнемо на своје место испред иконостаса.

На овај начин набависмо и потребна кандила, која су поклањали поједини грађани или су купљена из прикупљеног прилога.

Тако смо дефинитивно завршили рад на зидању цркве и њеном уређењу, која нас је коштала укупнооко15 000 динара. Данашња вредност око 300 000 динара.

Овога лета нас неколико играсмо ортачки на класној лутрији, наменивши добитак за цркву. Срећом један број извуче 500 динара чисте добити. Те ми за тај новац купимо разне потребе и доведосмо фотографа из Пожаревца, који сними засебно цркву, а засебно ону педесетпеторицу црквених ктитора пред црквом.

Новембра месеца дознам ја од г. Јарослава Бајлонија, да је његов таст г. Светомир Николајевић, друг школски са митрополитом Димитријем; па му предложим, да га умолимо за посредовање ради освећења цркве.

Г. Јарослав ово одмах прихвати и пише свом тасту упитавши га, да ли би на ово пристао.

Таст му одговори, да ће драге воље учинити све што може.

Тако ја припремим једну депутацију од десетак грађана са претседником и кметовима, па почетком децембра са г. Јарославом Бајлонијем кренемо у Београд код Митрополита, да молимо за пријем цркве и њено освећење. Понели смо и слику цркве, коју је фотограф израдио у већем формату.

Кад смо дошли у Београд сви смо отсели у пивару Бајлонија и Синова, којом је управљао г. Игњат Бајлони, и ту се припремисмо за одлазак у Митрополију.

Г. Јарослав је телефонски питао таста треба ли и он да пође са нама, а он му одговори, да је болестан и не излази већ неколико дана из куће, ну да ће он разговарати са Митрополитом, а ми да идемо сами.

Тако смо г. Јарослав и ја са осталим сељанима отишли у Митрополију. Тамо нас уведоше у ходник I спрата и рекоше да се ту уредимо, па ће Митрополит изаћи да нас саслуша.

По мом предлогу прво стаде г. Јарослав, па претседник Станко, па редом остали, а ја стадох на крај до степеница.

Станко је држао слику цркве.

Кад се Митрополит појави, прво приђе г. Јарославу и он му са неколико речи каза зашто смо дошли.

Митрополит потом приђе претседнику, који му предаде слику цркве и рече, да га молимо за одобрење, да се црква освети, како би се народ могао у њој Богу молити.

Митрополит поче да говори, питајући претседника:

-         А по чијем сте одобрењу зидали цркву? Ко вам је одобрио план?

Кад му кмет Мирко рече, да су то грађани зидали сами, јер нико није хтео да га прими, када је са депутацијом долазио у Мутрополију, онда му Митрополит рече:

-         Па кад нема одобрења, то се и не може сматрати за цркву.

Ја ускипех, па и не питам рекох, да народ жели цркву, али црквене власти слушајући свештеника, кме не иде у рачун да се зида црква у његовој парохији бојеви се њеног цепања, нису хтеле да одобре тај рад, већ су га још и ометале, што је за сваку осуду. Стога смо ми дошли до њега непосредно да молимо, да се свесним грађанима хришћански расположеним, изиђе на сусрет и црква освети.

Митрополит ми приђе, па давши ми ону слику цркве, коју је од претседника примио, рече:

-         Е, учитељу, иди ти то све лепонапиши па ми пошаљи, па ћемо ми решавато о томе.

Ја праснух рекавши:

-         Нисам ја ваш ћата да пишем молбе, сјурих се низ степенице, а за мном и сви остали па и г. Јарослав Бајлони, а Митрополит и они његови свештеници, који су се ту задесили, зинуше од чуда шта то би, не проговоривши ни речи.

Ми сви онако љути стигосмо у пивару, кад нас тамо сечека г. Игњат Бајлони са питањем:

-         Шта би?

Када му пак г Јарослав рече, како смо прошли, он повика:

-         Какве су то ствари, како је он могао према теби да се тако понаша, ако је он Митрополит у цркви, ми смо то исто у индустрији државној и тд. Хајдемо код Светомира, да му све то кажемо!

И они одоше, а ми се разиђосмо по Београду, да се после ручка опет сакупимо и договоримо за повратак кући.

Кад смо око 3 сата после подне дошли у пивару г. Игњат нам рече, да је г. Јарослав код Митрополита и да га сачекамо, јер га је Митрополит позвао на разговор о цркви.

Око 4 ½ сата по подне стиже г. Јарослав у друштву са својим шураком г. Божом Николајевићем у живом разговору г. Божа му рече:

-         По Богу, брате, што си се онако љутито понашао?

Па онда исприча г. Игњату, како је Јарослав, кад га је Митрополит упитао, што се тако наљутио, рекао:

-         Како да се не наљутио, кад сте се ви онако обрецнули на г. учитеља, који је заслужио само похвалу и награду за зидање цркве, а не онако понашање према њему.

-         Ама, ми ћемо г. учитеља наградити г. Јарославе, рече Митрополит, само смо хтели да му нагласимо, да се цркве зидају по одобрењу црквених власти, а не како ко хоће.

А Јарослав скочи, па рече:

-    Ако ви не одобрите и не осветите цркву, онда ће је осветити католички бискуп и онда ће сви Црљенчани и ја са њима, прећи у католичку веру.

И ја сам се умешао у разговор, рече г. Божа и умирујући Јарослава, изнео конкретне разлоге Митрополиту , да би требало прећи преко свега, јер ко зна ко је у праву, да ли свештеник, да ли учитељ; па одобрити и осветити цркву. На то је Митрополит веома љубазно казао, да ће наредити освештење цркве на Св. Стевана 27. децембра 1904. године, и да ми кажемо Црљенчанима, да све припреме што треба за освештење.

Кад ово чусмо, сви се расположисмо  и једва чекасмо час, да стигнемо у Црљенац и црљенчанима јавимо радосну вест.

Кад смо по повратку саопштили Црљенчанима за ово одобрење, они су били веома усхићени. Ја сам пак одмах замолио председника Станка, да позове збор свих грађана за идућу недељу, како би им ја положио рачуне за грађење цркве. Он је врло радо прихватио и ја прве недеље пре подне пред сакупљеним грађанима из целог села прочитах имена свих приложника са сумом прилога сваког упитавши:

-         Јел' тачно?

На овај начин проверено је да ни једна пара није заборављена.

Онда прочитам расходе са приложеним документима, и пошто се у томе сложисмо, да је све тачно и у реду, предам књигу и докуметна да се чувају у црквену архиву. Шта је са том књигом и докуентима сада, ја не знам.

Повела се реч и о набавци звона и подизању привремене звонаре.

Звоно је набављено из Вршца и намештено пред црквом на малим дирецима.

Једнога дана дође поп Мита код мене и рече, да је наређено проти Живку, да са њиме и околним свештеницима изврши освећење цркве у Црљенцу, као и да је прота њему наредио, да припреми све шотреба за освећење.

Ја ово саопштим председнику и осталима и они изаберу Тозу, да са попом припреми што треба, а ми сви остали дамо се на посао да припремимо све што треба за дочек проте и свештеника те им нађосмо стан за преноћиште, пошто они морају прво да изврше увече бдење, па тек изјутра освештење. За ово смо употребили школуислободне просторије мога стана. А спремили смо све што треба за приређивање ручка, вечере. доручка и тд.

Двадесет шестог децембра 1904. год. после подне, стиже из Пожаревца прота са још неколико свештеника из околине, као и поп Мита.

Одмах сви скупа одосмо у цркву те извршисмо преглед свих просторија и намештаја. Ја упитах проту, треба ли освећивати и темељ, па да људи ископају потребну рупу ради откривања истог. Он ме упита, како је то рађено. Ја одговорих, без свештеника; па му укратко испричах све шта смо радили. Он онда рече:

-         Нека људи само мало разгрну земљу око камена темељца, да би га залили освећеном водицом, а остало није потребно, поштоваша молитва са школском децом има верске важности.

Тога дана увече одслужише бденије без употребе престоном камена, који ће тек сутра да се освети.

Сутра дан уз пуцањ пангија и народног весља на које је дошао и г. Јарослав Бајлони, одслужише уобичајну службу  са много прања и рибања престоног камена, и других делова цркве, коју осветише, и учинише способном за храм Божји и право богослужења.

Ја сам страховао да се што не деси, када поп Мита први пут уђе у цркву, коју је толико мрзео,али, хвала Богу, све прође на миру.

На ручку приређеном у кафанској сали, прота Живко је одржао здравицу упућену мени, напоменувши да сам се веома похвално показао као пријатељ цркве и ширења хришћанства поред своје васпитачке дужности.

Ја, апстрахујући све што је он за мене у оптужби написао, одговорих врло кратко, да као учитељ који свакодневно са децом школском читам молитве неколико пута, и грађанству приповедам Христову науку у раду и животу, морао сам се одазвати жељи грађана и помоћи им у овом богоугодном раду.

На овом освећењу цркве није био присутан претседник Станко Стокић, пошто је тешко оболео и лежао у постељи. Ја сам га тога дана посетио и испричао му све како је било.

Црква је пропевала. Службе су одржаване, али судба је тако зар хтела, да прво чинодејство сем службе Божије, буде опело претседника Станка Стокића, који умре у јануару 1905. године. После опела пред црквом одржао сам му опроштајни говор, плачући и ја и сви присутни, потресени овом трагедијом, која нас је незаслужено задесила.

После је црква продужила своје службовање, а Црљенчани нису више морали ићи у Кулу ради верских и црквених потреба. Порта је била уређана. Пред црквом засадисмо један бор, који се и данас вије. Набавише још једно звоно и подигоше сталну звонару.

1907. године ја се преместих из Црљенца на Умку. А 1912. године једнога дана добих телеграм и позив из Црљенца, да дођем тога и тога дана на троношење цркве, које ће обавити Њ. Преосвештенство Митрополит Димитрије.

Ја одговорих да ћу доћи.

Када сам са мојом супругом тамо стигао, мој колега г. Данило Трифунац, учитељ Црљеначки, припремио нам је срдачан дочек, тако да смо ја и Ката били веома изненађени тј. кад смо улазили у село, настала је пуцњава прангије, звонила су звона и у цркви и у школи, а на друму пред школом и црквом сачекала нас је маса света и читавих пола сата морао сам се са свима редом грлили и љубити, наравно уз сузе радоснице.

Мој колега, г. Трифунац са г-ђом Савком, припремио је све што је требало за дочек Митрополита и осталих гостоју.

Освећење је свечано извршено уз присуство десетину прота и свештеника из околних села и свите Митрополитове.

По извршеном освећењу за време ручка, који је обављен под лозним  вењаком  поред цркве у порти, Митрополит је уз чашу киселе воде, као трезвењак, напио мени здравицу захваљујући ми на заузимању, да се Божији храм сазида где ће се правоверни скупљати ради молитве и тако своју веру одржавати.

Ја сам му опет уз чашу киселе воде, као трезвењак, одговорио и захваљујући му на здравици рекао да сам као учитељ и хришћанин сматрао за своју светудужност да помогнем својим суграђанима на подизању цркве свим средствима, која су ми била на расположењу, и срећан сам што су ме грађанисела Црљенаца, признавши мој труд и сарадњу, изабрали за свога почасног грађанина, чију диплому сматрам као највеће одличје стечено умоме учитељско-просветитељском раду.

Тако је завршен и последњи чин освећења цркве у црљенцу, у којој је поп Мита служио све до своје смрти, не дочекавши да се за његова живота парохија подели.

 

 

На дан Св. Стевана

27. децембра (по старом)

9. јануара (по новом )

1934. године

у Београду