-         Браћо, ја знам прилике нашег села, тј. Да међу нама има људи, који су богатији, а има и сиромашних. Ја верујем да ће се сви одазвати својим прилозима, али опет мислим, да је веома потребно, да се мало више од половине тј. 5000.- динара осигура тако, да се та сума мора сакупити и то по потреби неки пут и врло хитно. С тога сам ја решио, да вас овде окупим, има ли међу вама 50 грађана, који пристају да се обавежу да ће дати по 100 динара прилога, те тако да сигурамо 5.000.- динара, а осталих динара 4.000.- нека падне на све остало грађанство у селу, колико ко може да да.

Ако мислите да је ово паметно, онда нека се на десну страну одвоји 50 грађана, који осећају да се могу ова примити.

И грађани се почеше одмах одвајати. Пребројавши их, видех да их има 45 да мном. Онда ја рекох, да за оних 5 могу да буду десеторица са по 50.- динара, па позвах да се одвоје још 10 грађана, који могу дати по 50.- динара.

И они се одмах одвојише.

Ово су та педесетпеторица:

Станко Стокић онд. Претседник општине, Мирко Стојановић онд кмет, Станимир Митић онд. Кмет, Михаило О. Ивковић, Живадин И. Јовић, Миленко Николић, Милован Д. Стевић, Стојан Митровић, Миливоје С. Марковић, Милета Лилић, Милош В. Рајчић, Спасоје Милић, Јован Давидовић, Станко Павловић, Живојин Стевић, Милосав Р. Бранковић, Димитрије В. Рајчић, Стако Стевић, Станоје Величковић, Стеван Стојадиновић, Стојан Ж. Анђелић, Станислав Ђ. Мишић, Спасоје Живановић, Стојић Стојковић, Живко С. Митић, Радојко С. Васиљевић, Милован Јовић, Никодије С. Јовановић, Гвозден А. Павловић, Михаило Д. Огњановић учитељ, Јеврем Милорадовић, Милош Живановић, Милија М. Живановић, Никола Дојчиновић, Димитрије Јосић, Стојан Јовић, Милосав Милић. Ђорђе Стевић, Стеван Милић, Никола М. Ћирковић, Никола П. Обрадовић, Радослав Ж. Јовић, Стеван Ж. Ђорђевић, Огњан Ж. Мишић, Станко М. Будимировић, Станислав Будимировић, Стеван М. Перић, Огњан Ж. Перић, Милија М. Милојевић, Богосав Давидовић, Остоја А. Влајић, Живко Јовић, Милосав Живановић, Стеван П. Костић и Миладин Н, Стевић сви тежаци из Црљенца.

Онда ја рекох:

-         Браћо, ово је ствар озбиљна и не сме нико да врдне од дате речи, с тога ја молим ову педесеторицу да уђу у општинску салу, да се ту свечано заветујемо, да ћемо издржати до краја.

-         Хоћемо, хоћемо, повикаше сељаци, сви се заветујемо да ћемо истрајати!

Сада уђосмо у салу нац 55 грађана, и ја их после кратког говора позвах да дигну десну руку у вис и да се свечано закунемо, да ћемо до краја издржати на зидању цркве, па макар се морали жртвовати у борбу против оних, који нам буду рад ометали, јер зидамо светињу, а не хајдучку пећину.

Сви присутни дигосмо десну руку са знамењем крста и у глас рекосмо:

-         Заклињемо се, да ћемо цркву до краја сазидати, па макар на њеним темељима сви изгинули. Амин!

 

Затим изађосмо пред збор, који је у дворишту чекао и рекосмо му, да смо сви сложни као један човек.

Ја им онда рекох, да ћу према њиховој жељи примати прилоге, које ћу по списку водити, али њима не могу никакве писмене потврде давати, већ ћу им то с времена на време из спискова прочитати на збовима ради контроле, да се што не заборави.

Они сви повикаше:

-         Не тражимо од тебе ништа писмено, јер ми теби верујемо као себи самима.

Тада ја рекох кмет Мирку, да збор распусти. Што он уради рекавши им, да ћемо ми сачекати мајстора, који ће одмах почети рад.

И сви се разиђосмо својим кућама.

Око једанаест сати дођоше код мене у школу претседник, кметови и неколико одборника са мајстором Пфафом, који је стигао из Пожаревца са три радника.

Одмах поведосмо разговор о зидању и упознасмо мајстора са свима приликама од стране црквене власти и воље грађана, и он на све пристаде верујући у свесност грађана.

Неколичина са мајстором остадоше код мене на ручак, а раденике одведоше у кафану и додаше им ручак.

Одмах после ручка изиђосмо на лице места, где ће се црква зидати. Ја и мајстор се споразумесмо о месту на коме треба црква да се постави, водећи рачуна о комшијској огради, улици и порти, па одмах почесмо са размеравањем према плану темеља. Како су радници већ приметили кочиће, то први кочић пободосмо на ивицу темеља са источне стране, где ће бити камен "темељац", па од њега после размеравасмо и кочиће ударисмо.

Око ограде на друму слегло се готово цело село, па посматрасмо шта се ради, а пролазници из других места, који су се враћали из Петровца или Пожаревца, са чуђењем питаху. – шта се то ради?

Сељани им објашњаваху у чему је ствар и они се радоваху тако лепој слози.

Одједном чу се пуцањ прангије, који је објављивао почетак рада. Ми се спонтано сви прекрстисмо скинувши капе и повикавши:

-         Нека је са срећом!

И по Мита је чуо за почетак рада, наравно верујући једнако, да ће успети да власт забрани тај рад, па је одмах известио окружног проту с молбом за наређење да се рад забрани.

Окружни прота Живко, преко окружног начелника достави начелнику среза Млавског једну оптужбу против црљеначке општине и мене.

Начелник срески је то послао претседнику општине црљеначке на одговор. У томе је акту изнето како Црљенчани газе црквене ицивилне законе и само што рад није назван Богохуљењем. Мене је пак оптужио, да у овој 1904, сушној, години купим од народа неки напет, тобож за зидање цркве и захтевао је да се одмах обустави рад и узму на одговор сви, који тако што раде.

Деловођа општине Стојадин и претседник Станко саставе одговор којим обавештавају власт, да суд општине црљеначке као званично тело, нема никакве мешавине са зидањем цркве, који зидају грађани о свом трошку приватно; као и да учитељ Миша не купи, нити од кога изнајмљује ма какав новац, па моле тужиоца да поднесе ма какав писмени докуменат о непоштеном раду.

То је отишло у Петровац сремском начелнику, а шта је после било непознато ми је.

Међутим, за неколико дана био је већ ископан темељ и мајстори су већ одабирали и тесали камен за лице зграде, па је заказан и дан (понедеоник) за полагање камена темељца.

Ја рекох претседнију Станку, да би требало позвати поп Миту, да бар темељ освети, онако како то ради сваком приватном човеку кад зида кућу. И Станко се споразуме са одбором, да у недељу оду у Кулу одборници Ђока Стевић – Баја и још један, који су његови партијски људи и кумови, па да га они умоле да на сваки начин дође и освети темељ.

Поп Мита, не само што се тога није примио, него их је још изгрдио, што они као његови људи раде против њега.

Кад су нам то казали ови одборници ја се решим са сељацима, да сами са школском децом осветимо темељ крстом и молитвама, које се обично читају у школи. На то сви пристају.

И сутрадан у понедељак око 9 часова, када су мајстори наместили један велики камен темељац, који је био озго издубљен, у чије смо удубљење метнули флашу са зејтином и у њој на пергаменту написано за чије се управе црква подигла, наравно поменувши: владаоца, митрополита, општинске часнике, као и творца плана и зидања, предузимача Пфафа; ја уведем ђаке у темеље и очитавши "Оче наш" са додатком "да нам Бог помогне у зидању богомоље", ударим три пута чекићем у камен, па то за мном учини и сваки ђак посебице, наравно прво прекрстивши се. Ово за њима учине и сви присутни грађани. После су заклали јагње и по обичају уздизали јагњећу главу у темељ, као верску народну жртву.

Чим је свршен чин са каменом темељцем, мајстори су наставили зидање, које је ишло доста брзо, јер је дошло још неколико зидара, а и ми смо давали место тројицу, петорицу радника за помагање мајсторима.

За све ово време зидања свакодневно су сељани доносили и давали ми своје прилоге, које сам ја убележавао у за то спремљену књигу на чијој сам последењој страни водио прибелешке о издатим сумама, наравно снабдевеним писменим потврдама од мајстор Пфафа и других лица. Ја ипак никоме нисам давао никакве потврде ни признанице. Ове прилоге сељани су ми давали где су ме нашли и срели. Много пута у пољу, у њима, у лугу, или где на другом месту, када сам ја ради лова излазио зором рано. А већином у школи, на темељима цркве, путу и судници.

За све ово време једнако се шорио глас, да је поп Мита ишао и новом митрополиту Димитрију ( пошто је митрополит Инокентије био умро) на жалбу противу зидања цркве, и да му је он обећао да ће рад забранити.

Међутим, са зидањем се већ дошло до сводова и кубета.

Једнога дана ми дознасмо, да ће колико сутра, доћи смески начелник г. Жика Илић, звани "Средњевац", да рад забрани.

Ја онда кажем  претседнику, да позове одмах ону педесетпеторицу грађана, да се споразумемо шта ћемо и како ћемо. Он одмах посла послужитеља и предвече се сви сакупимо у судничку салу. Ту им саопштимо да долази начелник ради забране зидања цркве, и да је дошао час, да ми сви заједно убедимо начелника, да искрено и поштено радимо, па га умолимо да нас не дира у раду. А ја им рекох:

-         Браћо! Дошао је час када се ми морамо сетити наше заклетве. Ну ми не морамо баш гинути на темељима цркве, веч се драговољно жртвовали за нашу богомољу, и првом лепим, а у случају неуспеха отпором дати доказа, да ми чинимо богоугодно дело и да хоћемо пошто пото, да имамо цркву. Стога сутра око 9 часова пре подне дођите сви код цркве и сваки од вас нека узме ко циглу, ко камен, ко малтер и друго што мајсторима треба, па по скелама разносите и додајите мајсторима. Нека начелник види сложан и једнодушан рад.

-         Хоћемо, одговорише сви, доћи ћемо сутра сви и урадићемо све што треба, да докажемо своју веру у Бога.

Сутрадан су се заиста искупили свих 55 грађана и разишли око зграде и њених скела, а ја сам око 10 часова пустио моје ђаке кућама па шетао по школској башти и другом поред ње. Општински часници су сви били у судници.

Одмах после 10 часова видесмо горе, више села, друмом начелникова кола и око њих жандарме на коњима.

Начелник није свраћао у судницу, него право пошао цркви. Ја изиђем на друм пред школу и видим да у колима са начелником седи и г. Марко Протић поштар из Петровца, напред са кочијашем 1 жандарм пешак, а око кола 2 жандарма коњаника.

Кад стигоше до школске капије, ја се јавих, а начелник ми отпоздрави сишавши с кола заједно са поштарем. Приметио сам на њему усхићење, јер се врло љубазно са мном руковао и пријатним тоном ме упита:

-         Шта оно зидају сељаци, учитељу?

Ја одговорих:

-         Зидају цркву.

-         Е, па хајде и ми код њих, учитељу!

-         Хајде, г. Жико.

Од једном стаде сав рад на зидању. Сви сељани (55) стадоше где се ко затекао и некако поносно погледаше у нас долазећи. Начелник их ослови са:

-         Помаже Бог, браћо!

-         Бог ти помогао, господине капетане, у глас отпоздравише сељаци

Онда уђосмо у цркву и начелник поче да разгледа исту питајућу ме, шта је ово и ово и тд. Ја му све објашњавах са додатком, шта све још треба да се уради. Одједном начелник викну:

-         А где је претседник Станко?

Ми му рекосмо:

-         У судници.

Он посла једног  жандарма, да га доведе одмах.

Мало потраје па стиже Станко Стокић, претседник општине сав збуњен и прилично уплашен. Чим уђе у цркву, начелник и без поздрава викну:

-         Је ли ти, претседниче, шта се ово ради овде?

Станко завезао па ни речи, само дрхће.

Народ се костреши и гледа шта се дешава.

Ама, одговарај кад те питам, је ли се ово зида црква.

-         Јесте, промуца Станко.

-         А колико овде има утрошеног општинског приреза, претседниче?

Станко се одједном усправи и отсечно рече:

-         Ту нема никаквог општинског новца, то грађани сами за свој рачун зидају.

-         Још једном те питам, зар се овде не троши општинску новац?

Станко одговори:

-         Не троши!

-         Пази! – викну начелник, и трећи пут те питам, има ли овде у зидању каквих општинских издатака?

-         Нема, одговори Станко, али сада са свим отсечно и ратоборно.

Настаде за тренутак тајац. Па тек после неколико секунди, начелник Жика Средњевац скиде капу и викну колико га грло носи:

-         Зидајте браћо Црљенчани, још три овакве цркве, кад сте толико сложни!

-         Оди учитељу, да се поздравимо!

И кад ја приђох к њему он викну:

- Браћо, ово није учитељ, ово није човек, ово је злато ваше, које вам неоцењено вреди!

- Живео, живео! Повикаше сељаци и диже се ларма од раздраганости. Па одатле сви скупа одосмо у кавану, те се почастисмо, кокавом, ко пивом.

Одједном начелник г. Жика устаде па поздравивши се са претседником и осталима, ухвати мене под руку, па рече:

-         Хајде, учитељу, на кола!

Ја се попех са њиме и г. Марком, поштарем, на кола, која су била окренута ка Кули. Кад жандарми појахаше коње, на моје велико изненађење, кола не окретоше за Петровац, већ кретоше у Кулу.

-         Куда ћемо то, Жико? – упитах ја начелника.

-         Сада ћеш видети, рече начелник и нареди да што брже терају коње.

И моји Црљенчани су зачуђени остали пред каваном, незнајући шта се ово збива, куда одосмо и куда им одведоше учитеља.

Међутим ми за непуних 10 минута стигосмо до Куле и кола се зауставише пред механом, где беше већи број сељака, који су чули да у Црљенац долази начелник да забрани рад на зидању цркве, што је њима годило. Кад пак видеше начелника и мене са њиме у колима, они помислише да је начелник забранио рад, а мене насилно довео код поп Мите, да га молим за опроштај.

(За време, док смо зидали цркву у Црљенцу, поп Мита да би нам парирао, колико, толико, договорио се са својим Куљанима и око црквице, подигну високу камену ограду и уреде башту у порти.)

Чим стигосмо и сиђосмо с кола, начелник онако раздраган, поздрави сељаке и седавши за сто пред каваном повика:

-         Зовите ми одмах поп Миту!

Поп Мита, чувши да је дошао начелник Жика, који је био друг његовог сина веома расположен, свечано обуче и пође ка кавани са осмејком на лицу.

Како дође рече:

-         Помаже Бог, Жико, дете, како си?

-         Какав Бог, викну г. Жика, камо ти црква у Кули, попе Мито, ја је од ограде не видим! Овде си 25 година, имао си 4 села у парохији, могао си сазидати смедеревску цркву, а ти затекао онај кућерак, што се црква зове, а себи подигао кућу на спрат и удесио башту царску. Па сад недаш Црљенчанима да зидају себи цркву, него ти подижеш ограду око твоје страћаре те си је заклонио њоме, да се и не види, Срамота, попе Мито, срамота!

Сви смо занемели слушајући шта све начелник говори, а ја не могах издржати, већ му шанух:

-         Немој тако Жико, Бога ти, па он је свештеник, а ово су његови парохијани, који не треба тако што за њега да чују.

-         Остави ме молим те, учитељу, знају они њега боље него ја, знају ко злу пару!

Поп Мита се ушепртљао, па нит ромори, нит говори, нашао се у чуду, шта га ово снађе онда, када је мислио да је успео да забрани рад; а оно се сад све окренуло против њега.

Начелник викну:

-         Хајд, на кола! Попе се на њих и не поздравивши се са поп Митом, а кад се и ми попесмо, нареди галопом да се вратимо натраг.

Кад стигосмо у Црљенац, ја сиђох с кола, а начелник, поштар и жандарми одјурише у Петровац.

Још је био повећи број сељака пред каваном када стигосмо у Црљенац и чиј ја сишох с кола окупише ме питањем. шта је то било, где смо ишли и зашто?

Ја им онда укратко, али без освете над поп Митом, испричам све шта се десило, верујући да ће поп Мита тужити начелник и да ће га у врло незгодан положај довест.

Сељани, као сељани, почеше да говоре:

-         Тако му и треба! Истину му је казао! Шта ће му онда камена ограда око цркве, три метра висока и тд. и тд.

Ја одох кући да ручам, а после ручка рекох мајстор Пфафу, да пожури што брже са зидањем, да бар кубе завршимо и дефинитивно покријемо цркву.

Међутим, одмах после ручка, поп Мита је сео на кола и одјурио у Пожаревац код проте Живка, па са њиме заједно оду код окружног начелника пожалившиму се да начелник г. Жика, не само што није забранио рад на зидању цркве у Црљенцу, него им је чак и одобрио зидање.

Окружни начелник, који је и наредио капетан Жики да обустави рад, одмах понова телеграфски нареди да се рад забрани.

Начелник г. Жика је још био под утисцима догађаја у Црљенцу и Кули када је добио ово телеграфско наређење. Не посла га одмах, већ сутрадан у Црљенац са налогом, да суд саопшти мајстор Пфафу да одмах престане са зидањем цркве.

Чим ово стиже у Црљенац, позваше ме у судницу, и ја прочитавши да се рад забрањује мајстору, викнух:

-         Брже једна кола, па нека мајстор Пфаф иде у Пожаревац кући, а ми да одговоримо да нисмо могли извршити саопштење пошто је мајстор Пфаф у Пожаревцу, ради набавке материјала.

Мајстор Пфаф, нашавши се у чуду, шта се ово са њиме догађа, са осмехом седе у кола и оде у Пожаревац.

Тек предвече један служитељ однесе одговор на телеграм начелнику у Петровац с молбом, да се пошаље у Пожаревац, ради саопштења мајстор Пфафу, који је тамо код своје куће.

А ми навалимо са осталим мајсторима на што бржи рад.

Овако се ово вукло 20 дана. Мајстор Пфаф никако није могао бити ухваћен да му се саопшти наређење за прекидање рада. Кад га траже код куће у Пожаревцу, он је у Црљенцу, а кад га траже из Петровца у Црљенцу, онда је у Пожаевцу или где на другом месту ради набавке материјала. Међутим, око 20. јуна 1904. године (по старом) црква је била сазидана и покривена сводовима и кубетом. Онда ми решимо, да мајстор Пфаф одмах донесе златни крст на свечан начин ставимо на узидани колац на кубету, и цркву посветимо Св. Петру, када ћемо на Петровдан и свечаност извршити, у знак пославе стогодишњице I српског устанка под Вождом Карађорђем, наравно том приликом ћемо послати телеграм Њ. В. Петру I, честитајући му имен дан.

И како решисмо тако и учинисмо.

Кад је поп Мита за ово чуо, казао је:

-         Сазидали Црљенчани магацин за жито, а то док сам ја жив црква неће бити.

До Петровдана је све било приремљено за извршавање свечаности. Позван је г. Јарослав Бајлони, свештеници и учитељи из околних места, као и мештани околних села.

На Петровдан се слегао силан свет у Црљенац да Црљенчани не памте, да је кадгод било толико света у њиховом селу. Од учитеља је било неколико мојих колега из околних села; дошао је и г. Јарослав Бајлони, а ни један свештеник није смео дођи.

Тачно у 11 часова пре подне на Петровдан 1904, године попео сам се на врх кубета црквеног и уз припомоћ двају мајстора побо златан крст на црљеначку цркву, потом напио здравице: Њ. В. Краљу Петру I, Њ. Високомпреосвештенству Митрополиту и најзад грађанима села Црљенца и њиховим гостима, бацивши редом испијену чашу за чашом доле у порту и одржавши говор о историјату зидања цркве, прогласивши посвећење цркве Светом Петру, сазидану у славу и част стогодишњице I српског устанка, прочитавши текст послатог телеграма Њ. В. Краљу Петру I.

Народ је одушевљено викао:

-         Живео Краљ Петар! Живео Митрополит! Живели сви Хришћани наше Србије и гости наши, који нас посетише и свечаност увеличаше!

Прангије пуцаху и весеље се настави после ручка преко целог дана.

Г. Јарослав Бајлони и моје колеге, одоше својим кућама усхићени овом народном прославом.

Ови даном прекиде се сва клика противу зидања цркве. Престадоше и тужбе и забране. Сигурно нико није смео да загризе и задржи рад и славу Стогодишњице I српског устанка. И ми продужисмо на миру рад до окончања црквене зграде.

Када једнога дана, месеца августа мајстор Пфаф пође у Пожаревац да доведе молере и фарбаре ради моловања цркве ја га замолих да види тамо, може ли се наћи који живописац ради израде иконостаса, па нека му да план цркве, те према њему да изради прорачун за иконостас.

Кад се мајстор Пфаф вратио из Пожаревца са молерима, рече нам да је нашао једног живописца, који је већ радио иконостасе за поједине цркве и да му је дао план, а овај му је обећао да ће предрачун бити готов најдаље за десет дана.

Половином августа одем ја са Тозом Јовановићем у Пожаревац и тамо нађемо живописца, који нам поднесе предрачун за израду иконостаса. Ми се са њиме мало погађасмо, јер нам сума од 4 000 динара изгледала велика и пошто му разјаснисмо како ствар стоји, да ми то радимо добровољним прилозима, те да нисмо у могућности много да платимо, он пристаде на 3 000 динара. Ми му обећасмо да ћемо му крпз 3-4 дана одговорити, док се са људима споразумемо.

Чим смо се вратили у Црљенац позвасмо ону педесеторицу и решисмо да пристанемо на 3000 динара с тим, да се живописац обавеже, да иконостас буде до краја септембра готов.